Ja inače volim Kijev. Volim i Ukrajinu. Ali ne tom patriotskom ljubavlju koja se propagira na Majdanu Nezaležnosti (Trg Nezavisnosti). Volim je naučno-istraživačkom ljubavlju, odnosno onako kako botaničar voli svoje bubice.
Trudim se da izdvojim vreme za Kijev svake godine ma kako da sam zauzeta. Obično moje putovanje pada na majske praznike i traje 2-3 dana. Do Kijeva se jako jednostavno stiže, samo jedna noć u vozu i tamo smo. Ali, postoje dve nelagodnosti[BB1] : visoka cena karata (u odnosu na druge pravce) i carinari. Rusija i Ukrajina su odnedavno postale dve samostalne (ili „samostijne“, kako kažu Ukrajinci, i mi tu reč ne prevodimo, jer ona obeležava baš ukrajinski tip samostalnosti i nezavisnosti) države sa granicom, i carinari su uvek jako strogi. Na putu za Kijev prelazimo dve granice (rusku i ukrajinsku), a to znači da nas carinari bude dva puta usred noći, kad se najslađe spava. Sledećeg dana smo garantovano[BB2] bunovni i dekoncentrisani. Ali dobro.
