Украјина. Земља са два језика. (Оксана Сазонова)

Читать дальше...

Ја сам рођена у Одеси и провела скоро цело детињство у Источној Украјини. За свих овде и посебно за странце ја сам Рускиња а материни језик ми је само руски, али свеједно осећам да сам јако повезана са Украјином до краја живота.

Нисам била тамо скоро 10 године дана па решила да коначно идем да лето. Стигла сам у Луганск, то је град где сам провела 4 године дана али била сам мала па сећам се само оно што има на старим сликама са породицом и пријатељима... Тамо и данас живу моји рођаци. Да кажем искрено, плашила сам се, одавно нисам их видела уживо, причали смо само преко телефона. Очекивала сам да то биће важни догађај и мом животу, и нисам погрешила.

Такође мени је било занимљиво да видим данашњу Украјину. Ја сам отишла из типичног руског града тамо, само мало причала украјински и то само због телевизији. Али за све те године све је могло да се промене јер нажалост руски није постао државни језик.

Ми смо брзо пресекли границу али једино мобилни оператор је се променио и постао украјински. Све натписи су биле на руском, на улицима не можеш да чујеш ни једне украјинске речи. Једино називи градова на аутобусним станицама су били украјински. Вероватно не треба ни да посебно кажем да у аутобусу сви су слободно причали само руски мада је било више украјинаца, а када возач је погрешно прочитао украјинску реч у картици нико га није поправио.

Знала сам пре да је Луганск се променио али могла да препознам нешто. Рецимо и сада има два трговинских центра, један зови се „Украјина“, други „Русија“. Има натписа и на украјинском, посебно у центру града, али чини ми се да мање него на руском. Има и новине на руском, добила сам једну од неке непознате странке која је се спремала за изборе. Домаћа телевизија је на украјинском али сви гледају руску. Тамо филмови су на руском језику, имаш и превод титловима на украјински, мада они су врло ситни, једва можеш да прочиташ. Пре 2-3 године влада је покушавала да уводи обични гласни превод за руске серије али људи су почели акције протеста. Само у биоскопу филмови су са украјинским преводом али понекад реклама других филмова је на руском. Ишли смо на стадион да гледамо утакмицу „Зорје“, око улаза пише се на русом „Украјинска фудбалска лига“, навијачи певају само на руском. Најлепше је да гледаш квиз на украјинској телевизији. Руководилац прича украјински а људи који зову телевизију чешће одговарају на руском па разговор иде са два језика. Мени то звучи прсто невероватно а рођаци ми никако не реагирију, кажу да је то апсолутно нормално.

Ја сам почела да мислим да је све у овој земље много боље него сам мислила пре. Моји су рекли, да чак и у Кијеву говори се руски, а ако мислим да је украјински постао популарнији морам да мање слушам пропаганду и да не дирам на интернету националисте. Није све тако лоше ни на пример у Лавову или још било где на Западу, слободно можеш да причаш руски, просто Украјинци одговарају на украјинском, тако њима је лакше. Ја сам се смирила и потпуно заборавила на тај проблем у Украјини, помислила да то ми у Русији безвезе обраћамо толику пажњу на дискусију о језику у братској земљи. Ја сам користила само руски и када је требало да питам нешто на улици, нико није ни могао да схвати да сам дошла из Русије јер нема разлике ни у нагласку.

И тако би било још дуго да нисам постала очевидац једног случаја. Ја сам била код моје баке на посао у гимназији. Дошла је девојка из Западне Украјине, трудила се да нешто пита, али види се да је јој тешко да прича руски, стално покушава да каже нешто на украјински начин. Наравно да су јој одговорили, разумеју сви и украјински. Како што сам сазнала касније, девојка је планирала да студира у Луганску али за два месеца живота тамо решила да то биће тешко. Одмах сетила сам Украјинца из Лавова, упознала сам га у Београду. Породица му је руска, некако научили су украјински током живота у Лавову али он увек бежи у Београд, каже, овде је лепше, и руски могу да причам, Срби разумеју га боље него неки Украјинци. Невероватно...

Тада помислила сам: јадни су људи, живу у истој земљи а једва разумеју један другог, морају да уче језици... Није то тешко, они су слични, али могу да замислим какав је то осећај када не свуда у својој домовини можеш да причаш језик који ти је природни... И тако је за обе стране, и исток и запад. А док постоји избор, то желе да искористе политичари у свој интерес. Пре мог доласка знала сам Украјинку која каже да кући прича једино руски просто из политичког интереса, њена странка жели да уводи други државни језик. Када странка буде успела, она говориће и украјински. Моји у Луганску су се смејали, они просто користе свој материни језик и баш их брига да ли он је државни! Али они су далеки од политичких дејстава.

После тог путовања ја сам посетила и Западну Украјину са породицом. Срели смо и људи који не желе да причају са нама ако чују руски нагласак (трудила сам се да говорим украјински), једном стара жена је показала мојим родитељима погрешан пут када су се изгубили па замолили о помоћи. Али и тада друга Украјинка је нас спасла, на чистом украјинском она је објаснила да је она жена зезала нас јер не воле Русе па рекла како право да идемо.

У Србији мени су питали: јел руски и украјински личе исто као српски и хрватски? Не, немојте ни да упоредите. Украјински је се одвојео од староруског / источнословенског у 14. веку и од тад постоји кас посебни језик. Украјински који се говори у најзападним деловима је микс са пољским па не сваки Рус може да га лако разуме.

Увек сам сматрала Украјину као своју другу омиљену земљу. Ја сам Рускиња из Украјине али никад нисам имала осећај да живим далеко од домовине или напротив да сам рођена у иностранству. Али од сад знам сигурно: немаш права да кажеш да си био у Украјини и познајеш живот и људи тамо ако си посетио само Исток. Не бих волела да кажем да је земља раздвојена језицима, то звучи ружно, али у неком смислу тако је то. Највише због политике ваљда, али Украјина има веома активан политички живот.