Ja inače volim Kijev. Volim i Ukrajinu. Ali ne tom patriotskom ljubavlju koja se propagira na Majdanu Nezaležnosti (Trg Nezavisnosti). Volim je naučno-istraživačkom ljubavlju, odnosno onako kako botaničar voli svoje bubice.
Trudim se da izdvojim vreme za Kijev svake godine ma kako da sam zauzeta. Obično moje putovanje pada na majske praznike i traje 2-3 dana. Do Kijeva se jako jednostavno stiže, samo jedna noć u vozu i tamo smo. Ali, postoje dve nelagodnosti[BB1] : visoka cena karata (u odnosu na druge pravce) i carinari. Rusija i Ukrajina su odnedavno postale dve samostalne (ili „samostijne“, kako kažu Ukrajinci, i mi tu reč ne prevodimo, jer ona obeležava baš ukrajinski tip samostalnosti i nezavisnosti) države sa granicom, i carinari su uvek jako strogi. Na putu za Kijev prelazimo dve granice (rusku i ukrajinsku), a to znači da nas carinari bude dva puta usred noći, kad se najslađe spava. Sledećeg dana smo garantovano[BB2] bunovni i dekoncentrisani. Ali dobro.
Ovog puta sam išla u Kijev sa svojim dečkom Valerijem. Obično mrzim društvo, volim sama da istražujem gradske zanimljivosti, volim da budem slobodna u svojim planovima[BB3] . Ali za[BB4] njega sam napravila izuzetak. Postoji jednabiljka, ne znam tačno kako se zove na srpskom, ali u rečniku piše da je to stričak ili bodalj. Ona ima male bodljice kojima se obično zakači za sve živo. To je moj Valera, ne može se bez njega.
To je bio moj 25. rođendan koji sam provela odlično i romantično. Prvo, prošetali smo se gradom koji je bio svež i neprometan u ranijim[BB5] satima. Nismo promenili novac (u Ukrajini je grivna i kopijka, to je kao dinar i para), a Valera je već ne znam otkud doneo lepe tulipane.
Prvo smo otišli u Muzej Vode, ili vodeno-informativni centar. Tamo je bio veliki red i gužva. To je jako interesantan muzej koji se potpuno razlikuje od običnih dosadnih muzeja. Tu sve možeš da dodirneš rukom, čak i ribe koje plivaju u ogromnom akvarijumu. Vodič priča o istorijatu kijevskog vodovoda, o etapama čišćenja vode pre nego što ona stigne u naš stan. Posle svako od nas može da napravi ogromni mehur od sapunice i čak da uđe u taj mehur (on je tako ogroman).
Drugi je bio još interesantniji muzej, odnosno izložba u Art-centru g-na Pinčuka, nekog ukrajinskog biznismena koji je adaptirao luksuznu prostoriju i napravio galeriju. Ulaz je besplatan, a redovi su dugački. Izložba se zove „Seksualnost i Transcendentnost (sexuality and transcendence)“. Šta je to seksualnost, to mogu da shvatim. To je ili seksualna privlačnost, ili inače ta osobina živih bića. Ali odkud tu transcendentnost, to je druga stvar[BB6] . Organizatori izložbe su ponudili jako dobro objašnjenje „Seksualnost je najmoćniji pokretač transcendentnosti“ (to je izreka nekog Džefa Kunsa). Odnosno, ništa nisu razjasnili tom lepom izrekom. Ali, koliko sam shvatila, transcendetnost je nešto apstraktno. Recimo, svaka seksualnost ima svoj subjekat, odnosno nosioca seksualnisti (osobu koja ima seksualnu privlačnost i seksualni instinkt). Ako nisam pogrešila u svom razumevanju, transcendentnost ovde ističe ideju da seksualnost ne mora da ima subjekat ili objekat, može da bude apstraktna, samo kao ideja. Ali opet nije mi jasno zašto je seksualnost pokretač transcendentnosti. Evo nekih fotografija odavde (inače je fotografisanje zabranjeno i u každoj sali stoji security).
Na prvoj slici je manje više tradicionalni eksponat: ogromni zeka od balona. To je nešto kao skulptura. Slikarovu zamisao možemo lako da pogodimo: podseća i na PlejBoj, i uopšte na nešto pohotljivo i razvratno.
Ovo je jedna iz serije slika u kojima je zastupljena uloga medicinskih sestara u porno filmovima. Opet je klasični obrazac.
A ovaj dole nije tipičan. To je cela soba prekrivena ovim jastucima. To je u stvari jedan ogromni beli jastuk pokriven crnom čipkom koji se ritmično naduva i opada (verovatno uz pomoć neke pumpe). Moramo da priznamo da je to opet nešto pohotno, odvratno i privlačno u isti momenat.
To je neka raspeta figura medicinske sestre, no comments.
Žao je što tako malo fotorafija ima na internetu, tamo ima [BB7] još mnogo da se komentariše. Recimo, jedna sala je izgledala ovako. Obična prazna sala u kojoj su eksponati... živi ljudi, muškarac i žena. Oni kao da igraju i time pokazuju sve etape ljubavnih[BB8] odnosa, ali naravno u blagom simboličnom obliku. U drugoj Sali se prikazivao jedan film u kom je čovek odsekao svoj polni organ. I tako dalje, sve je strašno upečatljivo i nezaboravno. Između ostalog, autori su sa celog sveta, nisu samo iz Istočne Evrope.
Nakon toga me je čekao poklon. To je bio zlatni lančić sa privezkom od dragocenog kamena koji se zove topaz. Jako dirljivo sa Valerine strane. Bila sam duboko dirnuta.
Mrtvi umorni posle carinara i svega, otišli smo u pozorište. Tamo smo gledali predstavu „Natalka Poltavka“ poznatog ukrajinskog pisca iz devetnaestog veka Ivana Kotljarevskogo. Ukrajinska književnost je moja strast. Uopšte ne razumem zašto je ona tako slabo poznata u svetu. Mnoge književnosti kao što su na primer ruska, poljska, američka, evropska i td., su nekako jednake. Ako ih uporedim sa hranom, to je sve nešto jedna evropska kuhinja, namirnice iz supermarketa. Sve one pričaju o nekoj filozofiji, o skrivenim smislovima, egzistencijalnim nijansama i sl. Ukrajinska književnost je jelo iz štale (govorim samo o 19. i početku 20. veka). Ima jak, upadljiv, zadašan miris za razliku od plastičnih namirnica iz evropskog književnog supermarketa. Sadrži malo filozofije, a mnogo koloritnih svakodnevnih detalja narodnog života. To je prava narodna književnost. Ponekad deluje tužno i depresivno. Ali to je zato što je narodni život tužan, težak i bezradostan. Ukrajinski jezik je idealno stvoren za taj narodni život. On je tako sočan, raznovrstan i čak nekako masan od svojih sočnih reči. To je kao kada jedeš odgajen na vrućem jugu paradajz, a potom probaš naš ruski severni kržljavac (ili „slabić“, tako je u rečniku).
Drugi dan u Kijevu je isto bio romantičan i prijatan, ali već bez filozofske transcendetnosti. Prvo je na dnevnom redu bio zoološki vrt, a potom planetarijum i poseta kijevskoj pešačkoj ulici gde se prodaju suveniri itd. Ali za to već nemam snage da pričam. Životinje su lepe ali slabe, planete su lepe ali daleke. Suveniri su lepi ali skupi i u suštini beskorisni. Ja ne volim kad mi neko poklanja neku malu skulpturu ili privezak za ključ, još jedna stvar koja će ostati pokrivena debelim slojem prašine...
To smo mi, ali ne u Kijevu već u drugoj istočnoslovenskoj prestonici Minsku, na takmičenju iz gradskog orijentisanja (levo na slici).
No comments:
Post a Comment